Plodnost i razmnozavanje konja

Normalna plodnost u zootehnickom smislu je sposobnost zivotinja da ispoljava polni zar, da se za vrame estrusa ili polnog zara, odnosno da mogu biti osemenjena, da ostanu bremenita i da na svet donesu prosecno onoliki broj normalno razvijenih mladuncadi koliko je svojstveno vrsti odnosno rasi kojoj pripada, i da tu osobinu redovno prenose na svoje potomstvo. Plodnost varira izmedju pojedinih vrsta, a takodje i izmedju razlicitih rasa iste vrste i odredjena je:
1.    staroscu kod puberteta,
2.    redovnim ispoljavanjem estrusa,
3.    ovulacijom vrednoscu i jednom estrusnom ciklusu,
4.    oplodnjom sposobnoscu,
5.    stepenom intrauterinog prezivljavanja,
6.    brojem rodjenjih mladuncadi,
7.    duzina rasplodjivanja,
8.    reproduktivnih sposobnosti pastuva.

Sve ove osobine su genetski determinisane, ali njihova fenotipska ispoljenost zavisi od uticaja brojnih spoljih faktora. Najcesce se u praksi kao pokaztelji plodnosti koriste: fertilitet, rodnost i oplodivost.
Fertilitet (koncepcija) je broj porodjenih kobila kroz broj pripustenih puta 100.
Rodost (proliferacija) je broj rodjenih zdrebadi kroz broj ozdrebljenih kobila puta 100. Oplodivost (fekunditet) je broj rodjenih zdrebadi kroz broj pripustenih kobila puta 100.

Prema broju mladuncadi kobile spadaju u unipare zivotinje, sto znaci da na svet donosekonjijedno, a izuzetno dva mladunceta. Kod njih dolazi do oplodnje jedne jajne celije jednim spermatozoidom. Ukoliko dodje do oplodnje dve jajne celije radjaju se blizanci, i ova pojava je veoma nepovoljna kod kobila, jer dolazi do otezanog porodjaja i jedno ili oba blizanca uginu.
Kobile su poliestricne, i kod njih je doslo do promene u vremenu pojave estrusa, koji se moze javljati u svako doba godine, dok se kod divljih jedinki pojavljuje samo u odredjeno doba. Kobila ispoljava estrusne cikluse, koji traju 21 do 23 dana, sve dok se ne uspostavi gravidnost. Estrus traje prosecno 5-7 dana sa znatnim variranjem. Spoljni znaci estrusa su: refleks stajanja, sa rasirenim zadnjim nogama i podignutim repom, frekventno uriniranje manjih kolicina urina, pri cemi se otvara vulva i pokazuje se klitoris (tzv. bliskanje). Estrusni ciklus se sastiji od cetiri faze. Prva faza je proestrus i u njemu zivotinja ulazi u polni zar. Grlic materice se postepeno otvara, sluzokoza vagine i vulve bubri, crveni i sluzava je. Druga faza je estrus, i u njoj dolazi do prskanja folikula i oslobadjanja zrele jajane celije. Kod kobile estrus traje 4-8 dana. Najpogodniji momenat za oplodnju kod kobila je 24 h pred kraj estrusa. Sledeca faza je metestrus kada se polni organi vracaju u normalno stanje. I diestrus je period izmedju dva estrusa.

Obelezavanje domacih zivotinja

Svrha obelezavanja domacih zivotinja je da omoguci u svako doba laku i pouzdanu idetifikaciju svakog pojedinacnog grla. Ova, veoma vazna zootehnicka mera sastoji se u tome da se zivotinjama na podesnom mestu stave odredjeni znaci pomicu kojih se mogu  pouzdano identifikovati i upisati u za to predvidjene maticne knjige. Bez  pouzdanih znakova kojima se obelezavaju domace zivotinje  nije moguce sprovoditi potrebne mere proizvodnosti i plodnosti, selekciju, kao i mnoge zootehnicke mere koje se sprovode u praksi. Prilikom obelezavanja je vazno da  stavljeni znaci, bez obzira o kojima se radi, trajno drze, odnosno ostanu na postavljenom mestu  da se mogu uvek lako, brzo i tacno raspoznati – procitati i lako staviti na postavljeno mesto; da ne ruze izgled zivotinja  da se prilikom njegovog stavljanja ne ostecuje koza ili vuna, kao i da se mogu stavljati u najranijoj mladosti, odnosno odmah ili koji dan kasnije nakom dolaska mladunceta na svet; da nisu suvise skupi. U praksi se najcesce primenjuju sledeci: rovasenja, zigosanje, stavljanje metalnih ili plasticnih markica, elektonski sisten identifikacije.

Rovašenje
Rovasenje je najednostevniji i najjeftiniji nacin obelezavanja, a sem toga, moze se primenjivati za obelezavanje mladuncadi od prvih dana starosti i kod svih grla, bez obzira da li imaju pigmentirane ili nepigmentirane usi, a uglavnom se koristi za obelezavanje svinja, koza i ovaca. Losa strana ovog obelezavanja je sto kvari izgled zivotinje, tesko desifrovanje, narocito kod svinja koje jednoj drugoj mogu da otkimu deo uha, usled cega je nemoguce procitati broj grla. Rovasenje se vrsi na taj nacin, sto se specijalnim rovas klestima iseca deo uha ili se uho busi, tako da mesto i oblik secenja predstavljaju odgovarajucu brojnu vrednost. Sabiranjem tih vrednosti na levom i desnom uhu dobija se broj doticnog grla. Pomocu klesta prave se na ivicama usijusiljsti odnosno trouglasti useci – rovasi, a na sredini se buse okrugle, lako uocljive rupe. Kod nas su poznata  svedsa i engleska sema rovasenja.

Tetoviranje
Tetoviranje je prilicno jednostavan i jeftin nacin obelezavanja. Njegov nedostatak je u tome sto se neka mladuncad ne mogu tetovirati odmah po rodjenju, sto tetovirani brojevi cesto zarastu, sto se teze ocitavaju brojevi kod zivotinja sa prigmentiranim usima. Primenjuje se kod giveda, svinja, ovaca, kao i kod kunica, a redje za obelezavanje zdrebadi. Za tetoviranje su potrebne specijalna tetvir klesta u koja se umecu brojevi  napravljeni od tankih celicnih iglica. Za obelezavanje goveda koriste se iglice duzine 20 mm, a za sitne zivotinje 10 ili 15 mm. Vrsi se tako sto se pripreme klesta, stave brojevi u lezista, zatim se vrsi proba na listu papira. Unutrasnja stana uha ili ima veoma malo dlake a to je obicno sredina usne skoljke, obrise se cistom krpom. Zatim se to mesto ocisti alkoholom ili benzinom. Ocisceni deo uha se potom uvuce u klesta pa se vodeci racuna da se krvi sudovi sto manje povrede, stezanjm klesta u usnu skoljku utisnu iglice brojeva umetnutih u klesta, Nakon toga se mesto namaze tetovir pastom. Ako ima krvi treba sacekati da krv stane i tek tada utrljati pastu. Nakom 10 dana vrsi se provera da la se tetovir vidi. U levo uho se utiskuje maticni broj, a u desni broj oca.

Zigosanje
Postije dve vrste zigosanja, i to topla i hladna metoda.
Toplo zigosanje je jeftin nacin obelezavanja, ali ima nedostatka. Ono se izvodi pomocu gvozdenih zigova koji na jednom kraju imaju figure pojedinih brojeva, a na drugom  drvene drske. Kraj sa brojem se usija te se broj utisne u osnovu roga ili kod ekvida, u kopito ili kožu. Posle zigosanja se utisnuti brojevi premazu firnajzom, sto se ponavlja vise puta tokom prvih 15 dana. Negativna strana je sto se utisnuti brojevi rastom rogova postepeno gube, pa se moraju vremenom obnavljati, a kod konja se umanjuje kvalitet kože.
Hladno zigosanje se vrsi pomocu zigova uronjeni u tecni azot. Obelezavanje tecnim aztom se smatra najsigurnijem nacinom obelezavanja u stocarstvu. Broj se upisuje na vrat sa one strane vrata koju pokriva griva. Obelezavanje podmlatka vrsi se u starosti od 6 meseci. Za obelezavanje hladnim zigosanjem potrebna je sledeca oprema:
•    kontejner od 15 l za trasport i lagerovanje tecnog azota,
•    garnitura zigova od bakra (100 x 50 x 10 mm),
•    sud od stiropora u kom se smrzavaju zigovi,
•    pribor za brijanje dlaka, ciscenje i dezinfekciju kože,
•    uredjej ili pribor za imobilizaciju zivotinja.
Temperatura ziga je -196 stepeni.

Metalne ili plasticne markice
Metalne ili plasticne markice su najpodesniji nacin obelezavanja domacih zivotinja. Njimaobelezavanjese mogu obeleziti sve vrste domacih zivotinja, na prilicno jednostavan nacin, i ogranicenja u pogledu visine brojeva. Ove oznake imaju na sebi utisnute brojeve, te su veoma citki i jednostavni za ocitavanje. Postavljaju se na uho zivotinje. Sastje se iz muskog i zenskog dela koji se posle stavljanja u predhodno probusenu rupu na uhu, utisnu jedan u drugi. Vrsi se posebnim Derijas klestama. Markice se postavljaju na oba uha i moraju sadrati kod drzave, kod organizacije – uzgajivaca i broj samog grla. Kod konja se ne stavlja u uho, vec se pricvrste za grivu. Kod zivine se koriste krilne markice ili nozni prstenovi.

Elektronski sistem obelezavanja
Doprinosi povecanju produktivnosti proizvodnje, zahvaljujuci 100 % sigurnosti ocitavanja. Ona podrazumeva:
•    usne markice sa ugradjenim mikro cipom i kodnim brojem,
•    mikro cipovi ubaceni pod kožu zivotinje,
•    responder ugradjen u okovratnik,
•    buražna kapsula.

Ostali nacini obelezavanja
Oni se uglavnom privremanog karaktera, odnosno za kraci vremenski period. Neki od nacina su:
•    privremano obelezavanje odmah po rodjenju,
•    pomocu masne boje,
•    pomocu plehanih sablina ili zigova,
•    pomocu drvene ili metalne plocice,
•    sisanje dlake na sapima,
•    na osnovu otiska gubice.

Maticno knjigovodstvo i organizacija vodjenja knjiga

Za uspesno sprovodjenje selekcije i unapredjenje stocarstva jedan od vaznih uslova je uredno i tacno vodjenje maticnog knjigovodstva. Maticno knjigovodstvo cini vise razlicitih knjiga, od kojih svaka sluzi za odredjenu srhu. U njih se upisuje, pre svega, podaci o grlima koji se nameravaju koristiti ili koriste u priplodu, a neophodni su da bi se ona mogla tacno identifikovali i pravilno oceniti, odnosno odabrati za dalju reprodukciju. Maticne knjige nazivaju se jos i: Poreklopisne, Geneoloske ili Zapatne knjige. Maticno knjigovodstvo treba da pruzi verodostojne i sigurne podatke o poreklu i starosti priplidnih grla, o njihovom zdravlju, razvijenosti, produktivinosti, plodnosti i naslednim  sposobnostima. Ono daje vernu sliku o vrednosti nekog grla. Osim toga, na osnovu podataka iz maticne knjige treba obezbediti da  ne dodje do nezeljenog uzgoja u srodstvu. Ono treba omoguci svrstavanje grla u linije, redove i familije. Maticne knjige imaju u savremenoj zootehnici izvanredno veliki znacaj, jer je tacno, uredno i strucno njihovo vodjenje, jedan od uslova za uspesno sprovodjenje selekcije i unapredjenja stocarstva.
Maticnom knjigovodstvu ljudi – Zootehnicari jos od davnina poklanjaju duznu paznju. Naime, prva glavna maticna knjiga osnovana je 1793. godine u Velikoj Britaniji, i to za konje – Stud book, a zatim je 1822. godine osnovana prva glavna maticna knjiga za goveda – Herd book. Jos kasnije su osnovane glavne knjige za svinje- Pig book, za ovce – Flock book i za zivinu – Pen book. U nasoj zemlji, prva glavna maticna knjiga osnovana je 1923. godine, i to za punokrvne engleske trkacke  konje, dok je 1937.godine bila osnovana i glavna knjiga za goveda (Juoslovenski Herd book). Obe knjige vodjene su do pocetka drugog svetskog rata.
Danasnje stanje maticnog knjigovostva u svetu je u direktnoj vezi sa stepenom razvoja stocarske proizvodne. U zemljama sa naprednom-modernom, stocarskom proizvodnjom njemu se posvecuje veoma velika paznja. Medjutim, u zemljama sa slabijim ili slabo razvijenim stocarstvom, maticnom knjigovodstvu se jos ne poklanja potrebna paznja. Jedan od  neobicno vaznih preduslova za uspesan razvoj maticnog knjigovodstva je unifikacija pojedinih maticnih knjiga u okviru svake vrse domacih zivotinja i metode njihovog vodjenja, a zatim za vodjenje kontrole proizvodnih sposobnosti, a za priplodnjake i o kontroli nasledjivanje radi kompletnih podataka maticnog knjigovostva za uspesno sprovodjenje selekcije.

Lipicaner (1)

Uzgoj ove najstarije rase kulturnih konja u Evropi, koja jos postoji, pocelo je pre vise od 400. godina. Ako bismo pratili njihovo poreklo kroz istoriju, morali bismo se vratiti cak nekoliko hiljada godina unazad. Medju pretke danasnjih lipicanera ne spadaju samo hetitski konji za vucu bojnih kola i konji teskog koraka iz Homerove Ilijade, niti samo konji kakvi su s grupama jahaca prestavljeni na reljefima Fidijeve skole, koji krase atinski Partenon, vec i konji iz Akvileja ili konji za vucu kvadriga drevnih Rimljana. I ne samo oni: tu spadaju cak i konji osmanlijskih osvajaca, arapske i berberske rase, kao i iberijski konji, plemeniti kastaljani i andaluzani, genete i vilani i najzad, punokrvni neapolitani, kao i skromni i otporni kraski konji. Spajanjem snage i gracioznosti, izdrzljivosti i lakoce, hrabrosti i krotkosti nastao je carski konj-konj careva i kraljeva, konj bogova. To znaci da su jos u najstarija doba postojale osnove za nastanak konja kome se i danas divimo: lipicanera.

Poreklo
Poticu od vec izumrelih rasa, andaluzana i neapolitana, zasnovanim na domacem kraskomkonjkonju, oplodnjom od arabera nasta je barokni paradni konj na kraskom terenu punom hipoloske tradicije. Cetristogodisnji cisti uzgoj doprineo je da lipicaneri iz ovog uzgojnog centra postanu najstarija rasa kulturnih konja.
Araber je vec preko andaluzanina i napolitanaca uticao na nastanak rase lipicanera. Kasnije je izvrseno i direktno ukrstanje. Retko je koja rasa kulturnih konja uspela da izbegne ovu metodu oplemenjivanja. Svima je manje-vise, bila neophodna “so za uzgoj konja” koju im je davao araber. Zato se araber i danas smatra prvobitnim izvorom za oplemenjivanje konja. Vec u Kuranu je zapisano: “Kad je Stvoritelj zeleo da napravi konja, rekao je vetru:Od tebe cu stvoriti bice, predodredjeno da nosi moje obozavaoce. To bice ce moji robovi voleti i ceniti. Plasice ga se svi oni koji se ne pridrzavaju mojih zaveta. I stvorio je konja kome je rekao: Napravio sam te jedinstvenim. Sva blaga ovog sveta nalaze se izmedju tvojih ociju. Bacaces moje neprijatelje pod svoja kopita i nositi moje prijatelje na svojim ledjima. To ce biti mesto sa kojega ce meni upucivati molitve. Na celom svetu bices srecan i vise cenjen od svih ostalih bica: jer tebi ce pokloniti ljubav gospodara zemlje. Leteces bez krila i pobedjivati bez maca“.
Arapski konj i danas se uzgaja na principu ocuvanja cistote krvi, brzine i izdrzljivosti. Selekcija se vrsi prema razlicitim kriterijumima: sposobnost i cistota krvi vrhunsko su pravilo, dok se lepota smatra darom Alaha. Cistokvni uzgoj za Beduina je oduvek bio osnovni princip, “plemenita krv” uvek je bila odlucujuca.

Osobine
Lipicaner ima mnoge osobine zbog kojih se posmatrac divi njgovoj  velicanstvenoj pojavi, inteligenciji i njegovim elegantnim pokretima. Ono sto ga je vec pre mnogo vekova izdvajalo od mase drugih konja, to je njegov otmeni i odmereni korak, izuzetno pogodan za dvorske svecanosti, koji je sacuvao do danasnjeg dana. Lipicaner je prirodno obdaren za spanski korak, za pijafu u mestu kao i za pasaz u hodu, kojima nadmasuje sve ostale rase konja koji nemaju andaluzijske pretke. Ovu sposobnost nasledio je od svojih praoceva. Doduse, mora ih napornim treniranjem stalno razvijati, ali ipak te korake uci sa lakocom jer mu je to u krvi.
Lipicaner poseduje modifikovani, svesno podesen nacin hoda koi se razlikuje od nacina hoda drugih rasa. Pa ipak su u proslosti pojedini predstacnici ove rase pokazali da je lipicaner neosporno sposoban da izdrzi jaku konkurenciju na takmicenjima u dresurnom jahanju.
Stabilna osnova preduslov je ne samo za dobrog konja-skakaca vec i za zapreznog konja. Konj koji pravilno stoje, uglavnom imaju i pravilan hod. Besprekorni polozaj s paralelnim prednjim i zadnjim nogama, zatim dobro razvijeni, jasno izrazeni cvrsti zglobovi i jaki ligamenti obezbedjuju korektan hod, dobru mehaniku pokreta i ravnomerno opterecenje svih kostiju, zglobova, tetiva i ligamenata.
Dobro oblikovno kopito osnovni je preduslov besprekornih pokreta. Lipicaner se, po pravilu, ne potkiva. Njegova rozina je tvrda i cvrsta i ne lomi se, sto je posledica hoda po ostrom krskom tlu. Potkivanje je neophodno samo kada lipicaner svakodnevno gazi gradskim ulicamam kao, na primer, konj koji u Becu vuku fijakere. U Spanskoj skoli jahanja pastuvi se potkivaju samo ako to posebne okolnosti zahtevaju.
Nizak greben-u odnosu na druge rase-lipicaner nadoknadjuje dobrim oblikom, lepim pokretima i dobro postavljenim vratom. Usled toga ovaj konj uvek izgleda veci nego sto je u stvarnosti. To narocito dolazi do izrazaja kod pastuva, zbog njihove teske glave na snaznom vratu.
konjiLipicaneru se cesto pripisuje dva nedostatka: spustena ledje i prevelike sapi. Visoke sapi i slabo izrazen greben stvaraju utisak povijene linije ledja, sto nestaje usled visoko postavljene krsne kosti i snaznih, misicavih sapi. Medjutim, obe karakteristike su vrlo korisne za dobrog vucnog konja (guranje, odnosno vuca) i za skolskog konja (vezbe visoke skole, pri kojima zivotinja sav teret prebacuje na zadnji deo tela). Niski greben-uslovljen vrlo kratkim ligamentima kicmenih prsljenova i vrlo kosih polozajem lopatice- za vucnog konja takodje ne prestavlja nedostatak, za rezliku od jahaceg konja, kod koga oni delovi tela koji nose glavni teret jahaca, moraju biti snazni. Znaci, sto je vise arapske krvi dodavano starom kraskom rodu, greben se vise razvijao u pravcu jahaceg tipa. Za besprekorne pokrete potrebni su: aparat hoda, proporcionalne dimenzije tela i prirodni talenat za sve vrste pokreta.

Lipicaner (2)

Boja
Zdrebad lipicanera radja se sa tamnom dlakom. U prvim nedeljama zivota lipicaneri su mrke, crno-mrke ili sivo-mrke boje. Nakon svake promene dlake, koja nastaje u prolece i jesen, mladi konji postaju sve svetliji. Prva promena dlake nastupa nakom tri do cetiri meseca. Povrsinski delovi dlake otpadaju a nova dlaka, cesto mestimicno prosarana tamnijim tonovima, vec je mnogo svetlija. Cesto se javljaju siva ostrva na krznu, prvo kod oka a zatim na glavi. Na kraju nestaje i tamna dlaka u repu i glavi. Lipicaner tek izmedju cetvrte i desete godine zivota, obicno u sedmoj godini, postaje potpuno beo. Jedino u zemljama, u kojima se lipicaner i dalje koristi uglavnom u poljoprivredi-kao radni konj izuzetno pogodan za planinske olasti, ali i kao zaprezni konj-prednost se daje tamnoj boji koja se lakse neguje. Slabljenje uloge lipicanera kao poljoprivrednog konja-zbog prodiranja mehanizacije-bice nadoknadjeno njegovim koriscenjem za konjicki sport. Zbog toga ce neminovna biti selekcija tamnih boja u korist belih konja. Medjutim, ni ubuduce nece biti moguce potpuno eliminisanje dorata i vranaca, jer je faktor nasledja vec vekovima ukorenjen.
Cinjenica da je 1880. godine u Spanskoj skoli jahanja u Becu medju 23 dresirana pastuva bilo osam dorata, svedoci o tome koliko je tamna boja bila tada zastupljena u uzgoju lipicanera. Iz te cinjenice istovremeno proizilazi i zakljuicak da u Lipici i Piberu nije iskorenjena tamna boja, uprkos selekciji koja je sprovodjena decenijama. Po tradiciji, medju skolskim pastuvima i danas mora biti bar jedan dorot. Njegovi su roditelji obicno beli konji koji u sebi nose ovaj nasledni gen.

Uzgoj
Kolevka uzgoja lipicanera bila je austrougarska carska kraska ergela u Lipici. Odatle jekonjaodlucivano o izgradnji novih centara uzgoja lipicanera i nove ergele su odatle snabdevene plemenitim konjima za uzgoj.
Za lipicanere je karakteristican uzgoj po sest klasicnih pastuvskih linija. Posto je sacuvana dokumentacija uzgoja od 1700-te godine, mozemo pratiti poreklo svakog pastuva sve do njegovog praoca. Osnovne pastuvske linije su: PLUTO, CONVERSANO,  NEAPOLITANO, FAVORY, SIGLAVY, MAESTOSO. Pred ovih sest klasocnih pastuvskih linija postaje jos dve, ali njih ergele Lipica i Piber, koje veoma postuju tradiciju, ne priznaju. To su hrvatska liinija Tulipan i erdeljski Incitato.
U Lipici su pored pastuvskih liija uzgajani i poznati rodovi kobila kojih ima 19. Za lipicanere je karakteristicno da pastuvi na potomke prenose linije, a kobila rodove. Najpoznatije ergele danas su: Lipica, Piber, Silvasvarad, Topolcanki, Monterotondo, Djakovo, Vucjak, Karadjordjevo, Tempelfarms, Kladrub itd.

ZIGOVI
Zigovi u uzgoju konja nisu poznati tek od poslednjih vekova: oni su nastali pre nekoliko hiljada godina. Iz doba starih Egipcana i Persijanaca sacuvane su figure konja sa znakom na sapima, koji ocigledno prestavlja reku Nil. Grci i Rimljani su takodje obelezavali svoje konje, mada iz razlicitih razloga. Tako su Rimljani konje koji nisu bili pogodni za ratne svrhe, obelezavali okruglim zigom naobrazu. Jos i danas je poznat zig na pterigoidensu koji se koristio u starim dvorskim ergelama Lipica i Kladrub.
Za uzgij lipicanera karakteristicno je obelezavanje zivotinja zigovima porekla. Ovakav nacin ispisivanja porekla na zivom objektu omogucava utvrdjivanje porekla zivotinja bez gledanja u rodoslov. U starom Radaucu prvi put je pored ziga ergele, koji se koristio u svim ergelama, uveden i zig kojim je dokazivano poreklo i porodicna linija. Dok je poreklo po ocu oznacavano pocetnim slovom imena pastuvske linije, za poreklo po majci su korisceni odredjeni simboli. Ovaj jezik simbola sacuvan je u uzgoju lipicanera do danasnjeg dana.